Šta je anksioznost ?

* Odlomak iz knjige Neurotična ličnost našeg doba / Karen Hornaj;

* Ilustracije preuzete sa sajta belgijskog ilustratora koji se posebno bavio ovom temom i kroz ilustracije pokušao da dočara svoj proces borbe sa anksioznošću.

---

Pre nego što se upustim u detaljniju raspravu o današnjim neurozama, moram objasniti šta podrazumevam pod anksioznošču. Veoma je važno da se ovo učini zato što je anksioznost dinamički centar neuroza tako da ćemo sa njom baratati čitavo vreme.

Ovaj izraz sam ranije upotrebila kao sinonim za strah, što je trebalo da označi srodnost između jednog i drugog. I jedno i drugo su, ustvari, emocionalne reakcije na opasnost i oboje mogu biti praćene fizičkim uzbuđenjima kao što u drhtanje, znojenje i žestoko lupanje srca koje može biti tako jako da iznenadi a intenzivni strah može dovesti i do smrti. Ali postoji i razlika između anksioznosti i straha.

Kada se neka majka boji da će joj dete umreti zbog toga što ima samo plik ili laki nazeb, onda govorimo o anksioznosti; ali ako se boji onda kada dete ima neku ozbiljnu bolest, njenu reakciju nazvaćemo strahom. Ako se neko plaši kad god stoji na visini ili kada raspravlja o materiji koju dobro poznaje, njegovu reakciju nazvaćemo anksioznošću; ako se neko uplaši kada zaluta visoko u planini za vreme jake oluje onda bismo rekli da je to strah.(...)

Strah i anksioznost oboje su srazmerne reakcije na opasnost, ali u slučaju straha opasnost je jasna, objektivna, dok je u slučaju anksioznosti skrivena i subjektivna. Prema tome, intenzitet anksioznosti srameran je značaju koji situacija ima za određenu osobu a razlozi zašto je ona tako anksiozna obično su nepoznati i njoj samoj.

Praktična složenost ove razlike između straha i anksioznosti je u tome da je pokušaj oslobađanja neurotičara od anksioznosti – metodom ubeđivanja – nekoristan. Njegova anksioznost se ne odnosi na situaciju kakva ona jeste u stvarnosti, nego na situaciju kakva se javlja u njemu.

Terapeutski zadatak, zato, može biti jedino u otkrivanju značaja koji pojedine situacije imaju za njega.

Elementi anksioznosti

Pošto smo odredili šta podrazumevamo pod anksioznošću, preostaje nam da objasnimo ulogu koju ona ima. Prosečna osoba u našoj kulturi malo je svesna važnosti koju anksioznost ima u njenom životu. Obično ona se seća jedino da je imala neku anksioznost u detinjstvu, da je imala jedan ili više anksioznih snova, da je bila preterano uplašena u nekoj izvanrednoj situaciji, kao na primer, pre važnog razgovora sa nekom uticajnom ličnošću ili pred polaganje ispita.

Informacije koje dobijamo od neurotičnih osoba u vezi sa svim ovim nisu nimalo istovetne. Neki neurotičari potpuno su svesni da ih muči anksioznost. Njene manifestacije mogu biti različite: može se pojavljivati kao difuzna anksioznost, u obliku anksioznih napada; može biti vezana za određene situacije ili aktivnosti, kao što su uzvišice, ulice, javni nastupi; ona može imati određen sadržaj kao što je bojazan da se ne poludi, da se ne oboli od raka, da se ne proguta igla.

Drugi neurotičari shvataju da imaju anksioznost s vremena na vreme i oni ne znaju uslove koji je stvaraju ali joj ne pridaju nikakav značaj. Na kraju postoje neurotične osobe koje su svesne jedino da imaju depresije, osećanja praznine, poremećaje u seksualnom životu i slično, ali su potpuno nesvesne da imaju ili da su nekad imale anksioznost. (...)

U stvari, izgleda mi da mi po svaku cenu želimo da izbegnemo anksioznost ili da se klonimo osećanja koja je prate. Postoji mnogo razloga za to, alli najvažniji je taj što je intenzivna anksioznost jedno od najmučnijih osećanja koje možemo imati.

Pacijent koji je doživeo jak napad anksioznosti reći će vam da bi radije umro nego da ponovo prođe kroz isto takvo stanje. Osim toga, izvesni elementi koje sadrži osećanje anksioznosti mogu biti naročito nepodnošljivi za individuu.

Jedan od tih elemenata je bespomoćnost.

Neko može biti aktivan i hrabar kada se nađe licem u lice sa velikom opasnošću. Ali u stanju anksioznosti ono što oseća u stvari je bespomoćnost. Bespomoćnost je naročito nepodnošljiva za osobe za koje je snaga, uticaj, ideja da se bude gospodar u svakoj situaciji, jedan od glavnih ideala. Pošto osećaju očiglednu disproporciju između toga i svojih reakcija, oni mrze ovo stanje kao da ono otkriva njihovu slabost i kukavičluk.

Drugi element kod anksioznosti je njena očigledna iracionalnost.

Za neke osobe je više a za neke manje nepodnošljivo da dopuste da bilo kakvi iracionalni faktori upravljaju njima. To naročito teško podnose osobe koje osećaju potajnu opasnost da će ih progutati suprotne iracionalne sile u njima samima, te se automatski vežbaju da nad sobom vrše jaku intelektualnu kontrolu. Zato one neće svesno dopuštati bilo kakve iracionalne elemente. Pored toga što sadrži lične motive, ova poslednja reakcija sadrži kulturni faktor, tim pre što naša kultura daje posebnu vrednost racionalnom mišljenju i ponašanju, a iracionalno, i sve što bi ličilo na to, smatra inferiornim.

U izvesnom stepenu sa ovim je povezan i poslednji element anksioznosti: bezuslovno upozorenje.

Pored stvarne iracionalnosti anksioznost sadrži i bezuslovno upozorenje da je nešto iščašeno u nama samima, a to se javlja kao izazov da prevaziđemo i ispravimo nešto u sebi. Mi to svesno ne prihvatamo kao izazov, ali u suštini on to jeste, bilo da ga mi prihvatamo kao takvog ili ne. Niko od nas ne voli takav izazov; može se reći da se mi ničemu ne suprotstavljamo tako snažno kao shvatanju da moramo izmeniti neki svoj stav. (...)

Međutim, što se jedna osoba oseća bespomoćnije zapletena u zamršeni rad svoga mehanizma straha i odbrane, i što se više drži obmane da je savršeno u pravu u svemu što radi, sve instinktivnije odbija svaki, makar samo indirektni ili implicitni nagoveštaj da nešto u njoj nije u redu i da nešto treba menjati.