Zašto volimo mafijaške filmove ?

Henri Hil, Majkl Korleone, Toni Soprano, Tomi Devito, Toni Montana, Niki Santoro, Don Vito Korleone, Džimi Konvej - bez obzira koji vam je omiljeni gangster, čini se da fiktivni likovi organizovanog kriminala imaju u javnoj mašti posebno mesto o kom drugi zločinci mogu samo da sanjaju. Iako ih javno ocrnjujemo, većina nas pokazuje afinitet prema mafijašima, suptilni ili otvoreni. Fascinacija organizovanim kriminalom, posebno italijansko-američkom mafijom, nije ništa novo i jasno se vidi u popularnosti mafijaških likova na televiziji i filmu.

Postoje neki istraživači koji su posvetili pažnju ovom fenomenu na individualnoj osnovi ali psihološka ispitivanja društvenih fascinacija mafijom upadljivo izostaju. U ovom tekstu izdvojila sam nekoliko glavnih psihološka faktora koji se u većini istraživanja ponavljaju kao glavni razlozi da mafijaški sadržaji budu posebno uzbudljivi za gledaoce.

1. Moć identifikacije

"Pištolj I lepa reč mogu učiniti više od lepe reči".

Da li će nam se bilo koji film ili serija uopšte svideti najviše zavisi od mogućnosti da se identifikujemo sa nekim od likova. Koliko će nam svideti dalje zavisi od intenziteta "uživljavanja". Lik mafijaša je posebno pogodan za identifikaciju pošto se ne boji, ili uspešno izbegava (bar na neko vreme) društvene konsekvence agresivnog ponašanja; kroz njegove postupke gledalac dobija još jedan kanal za ispoljavanje svoje sopstvene agresivnosti.

Na ovaj način čak i najpovučenija osoba dobija mogućnost da se postavi na mesto svemoćnih mafijaških figura - da zaštiti i osveti svoju čast, da nametne svoju volju, da se hedonistički prepusti trenutnim uživanjima bez razmišljanja o posledicama i sve to uz minimalan napor.

Činjenica da se većina ljudi ne bi upuštala u ovakve destruktivne akcije ne znači da oni to ne žele. U stvari, takva osećanja su univerzalna, samo smo naučili da proaktivno moduliramo ove „mračne“ unutrašnje želje. Međutim, sa filmom i televizijom, gledalac je konačno u mogućnosti da se identifikuje sa takvom grubom silom. Sada je on uzvišena ličnost koja može da nameće svoju ličnu volju i više nije podvrgnut podsmehu ili sporednom stasu.

Identifikacijom sa porodičnim i poslovnim brigama gangstera složeni odnos gledaoca sa gangsterom postaje sve intimniji i ličniji.

2. Uzeti stvar u svoje ruke

Dakle, gledalac je pozvan da se identifikuje sa svemoćnim, neustrašivim, dominantnim likom koji ima moć da uništi a što je još privlačnije da osveti.

"Dao sam mu ponudu koju nije mogao da odbije".

Razlika između običnih građana i mafije najvidljivija je u ovoj tački simboličke nemoći življenja u granicama zakona naspram moći mafije da uzme stvar u svoje ruke i natera počinioca da pati.

Epizoda Sopranovih, u kojoj je psihoterapeutkinja Dženifer Melfi brutalno silovana („Zaposlenik meseca“) možda i najbolje prikazuje želju za moći i osvetom u odnosu na sudbinu nemoćnih. Nakon napada, vidimo uočenu nesposobnost njenog bivšeg muža da osveti svoju ženu, zajedno sa njenim simboličnim snom o sposobnosti Tonija Soprana da nanese strogu kaznu silovatelju.

3. Red i granice

Psihološki, nedostatak strukture i reda izuzetno je zastrašujući i stvara užas i strah, kao i plodno tlo za ozbiljne psihijatrijske poremećaje. Malo dete koje protestuje protiv nametnutih ograničenja roditelja nesvesno se, zapravo, oseća utešeno i zaštićeno takvim ograničenjima. Kada teško emocionalno kompromitovani pacijent u psihijatrijskoj klinici počne da se psihički dekompenzuje, prva linija intervencije je slanje pacijenta u „tihu sobu“, onu sa minimalnom stimulacijom i maksimalnom strukturom.

Ocrtane granice i poredak igraju vrlo značajnu ulogu u privlačnosti italijansko-američke mafije za gledaoca. Istorijski gledano, popularna percepcija je bila da mafija ne cilja nedužne civile. Svet mafije vezan je pravilima i zakonima od kojih se „ispravni“ mafijaši i saradnici ne odvajaju. Drugim rečima, postoji mafijaški moralni kodeks. Za ubistvo se mora dobiti dozvola a napadi na porodicu i saradnike se maksimalno obeshrabruju.

U Sopranovima, na primer, kada dr Melfi pita Tonija Soprana o mogućoj krivici zbog svog načina života, on defanzivno tvrdi da su on i njegovi saradnici vojnici i da se samo pridržavaju etičkog kodeksa. Toni i drugi redovno saosećaju sa mafijaškim vrednostima „stare škole“ i osećaju nostalgiju za „boljim danima“ kada su ljudi sledili pravila.

Problematični mafijaši, koji izazivaju nered, smatraju se „lošim momcima i skoro nikada ne uspevaju da pridobiju podršku gledalaca. Otuda verovatno i naziv kultnog filma “Dobri momci” gde, na primer, Tomi Devito, nestabilni sociopata, redovno izaziva strah čak i među svojom kriminalnom grupom upravo zbog nepredvidivog ponašanja, impulsivnosti i nepoštovanju pravila. Riči April iz Sopranosa takođe nije uspeo da dobije podršku gledalaca najviše zbog svoje nespremnosti da sledi gangsterski protokol. Ovi likovi ilustruju moć strukture i reda u privlačnosti mafije.

4. Lojalnost porodici

"Čovek koji ne provodi vreme sa svojom porodicom nikada neće postati pravi muškarac".

Može se reći da je ključna komponenta privlačnosti filmskog serijala "Kum" unutarporodična dinamika. Porodični život je u stanju da humanizuje čak i sociopate. Porodica je prioritet, iako ponekad sa vrednostima koje su liberalnije od tradicionalnih. Praznici, sastanci i večere su redovni, razrađeni i vredni značajnog vremena i posvećenosti. Neitalijanski američki organizovani kriminalci malo vrednuju svetost porodice, sugerišući da to nije primarna vrednost.

U Skorsezeovom filmu "Kazino", najotuđeniji i najopakiji saradnik mafije, Niki Santoro, koji uporno krši zakone podzemlja, „usidren“ je na osnovu njegove navodne privrženosti svom mladom sinu. Još izraženije razumevanje značaja porodične povezanosti vidi se na primerima gde ta povezanost izostaje. U Sopranovima, Korado „Junior“ Soprano je prikazan kao večiti adolescent, uprkos tome što je figura mafijaškog bosa, velikim delom zbog svog statusa bez porodice , slično kao i Poli Gotijeri.

Ovaj element je vrlo bitan za gledaoca koji ulazi u fantaziju osvete i svemoći jer mu daje iluziju udobnosti, pravila i reda unutar percipirane strukture čvrste nuklearne porodice.

---

Literatura:

Tasso, Anthony F. 2016. "An Examination of Mafia Spectatorship Phenomena from a Psychological Perspective"; Italian American Review.

Frosch, James P. 2009. “A Note on Mafia Movies.” The International Journal of Psychoanalysis.

Gabbard, Glen O. 2002. The Psychology of the Sopranos: Love, Death, Desire, and Betrayal in America’s Favorite Gangster Family. New York: Basic Books

Parker, Martin. 2008. “Eating with the Mafia: Belonging and Violence.” Human Relations