ИСТИНСКИ СУСРЕТ МУШКАРЦА И ЖЕНЕ Конфликтима

Jovana Milićević
Jul 12
5 min read

Updated: Jul 17

Преписано од речи до речи из књиге Психологија женског. Више о аутору прочитајте овди. Osmislise нема шта много да дода на ову тему, осим да Вам поручи да уживате у читању.

...Међутим, сваки прелаз из једне фазе у наредну може се догодити само преко психичког конфликта и у њему мора бити ангажована читава личност.

Таква криза, чак и када се догађа у овкиру брака, мора повући са собом оба партнера с обзиром на то да промена у односу између мушкарца и жене за жену увек представља одговарајући преображај њеног мушког партнера. Један надасве чест узрок брачних сукоба и развода управо је у томе што је развој према новој фази односа, који је за једног партнера од животног значаја, трагично осуђен на пропаст због одсуства разумевања другог партнера или његове немоћи да у томе развоју учествује.

Преузето са сајта уметнице Kari Modén

За разлику од колективне поларизације карактеристичне за патријархалну симбиозу, истински „сусрет“ доводи до односа у којем се мушкарац и жена узајамно повезују као свесне и као несвесне структуре, то јест као целовите личности. Јунг је у својој психологији преноса тај облик односа разматрао као архетипски кватернитет, то јест као четвороструки однос у којем се додирују свесно и несвесно оба партнера. То обухвата читаву природу сваке од особа, то јест, у случају мушкарца, не само његову патријархалну мушку свест, него исто тако и његову женску анима - страну. Она, међутим, сада није само несвесно пројектована, на начин да мушкарац и себи и својој женској партнерки делује као чисто мушко; напротив, и мушкарац и жена морају се свесно односити подједнако према женској и мушкој страни мушкарца.На људском плану, то доводи до мноштва компликација и проблема, будући да је женска, анима страна мушкарца емоционална и за њега самог испрва несвесна, тако да он тек заобилазним путем и преко патње долази до искуства о суштинским деловима своје властите природе, о аспектима које је у почетку доживљавао у својој партнерки као нешто туђе и женско. Ти проблеми, међутим, захтевају највеће напоре не само од самог мушкарца него исто тако и од жене, која се постајући свесна женске стране мушкарца, мора суочити са сломом своје представе о идеалној мушкости.

Исто то, и са истим таквим компликацијама, важи и за анимус психологију жене и њену растућу свест о тој психологији. И тај процес пред оба партнера поставља највише захтеве у погледу међусобног разумевања и толеранције. Отуд је, у тој фази сусрета, сложена разноликост психичких односа између мушкарца и жене фактички неизмерна.

Тренутак истинског сусрета – највиши циљ !

Међутим, испуњавање захтева које таква ситуација поставља не само да јемчи виталан однос и напетост поларних супротности, него истовремено омогућава и однос неповољних и индивидуалних суштина оба партнера. Пошто су процесом преображаја личности захваћени и несвесно особе и њена целовитост, мора се одустати од конвенционално колективног привида личности, а јединствена, непоновљива особеност људског бића почиње да делује неометана персоном [1]. Тек тада, међутим, долази до истинског сусрета двеју индивидуалности. Тамо где су у живи сусрет укључени најдубљи слојеви личности, ту чисто индивидуални квалитети нечије личности постају исходиште доживљавања оног трансперсоналног у самом себи и у свом партнеру. Тај облик сусрета највиши је могући облик реалног односа мушкарца и жене.

Тај интимни облик односа, који обухвата несвесно, и који је симболизован кватернитетом преноса, мушкарцу, оријентисаном према разликовању и дистанци, у први мах ће изгледати тежак и недобродошао, као нека врста „заробљености“ - деловаће му тако као да одговара женској склоности ка стварању односа идентитета. Наравно, та склоност ка стварању односа идентитета представља темељ природе Женског која гради заједницу и која, у participation mistique, увек изнова настоји да успостави првобитну хорду. За жену, знамење живота није деловање у заједници, него бивање у заједници. За њу није одлучујући разговор за столом него обедовање за истим столом, није дискусија и конверзација, него бивање заједно, једно уз друго.

Познавање једно другог без речи, када се заиста догоди, облик је заједништва који је за Женско потпунији и суштаственији од оног Мушког држања очи у очи, Ја према Ја и свести према свести, држања које чешће дели него што повезује.

Препреке на путу

На тој оштрој разлици између женске и мушке природе која констелацију између мушкарца и жене чини тако изванредно компликованом да се чак између аниме и анимуса јављају сви они супротсатвљени односи који архетипски раздвајају Мушко од Женског – на тој, дакле, разлици почива велик број сукоба у брачним и љубавним односима. Независно од мушког Ја које тражи дистанцу, анима, верна својој женској природи, тежи успостављању емоционално обојеног односа идентитета, односа који би одговарао праодносу. Жена, напротив у својој женскости, заиста има свесну вољу за заједништвом и бивањем једним у participation mistique, али гоњена оном архетипски мушком, анимус страном своје природе, није у стању да се суздржи ни од имања опречних и иритантних „становишта“ нити од изношења критичких примедби итд; па нужно бива погођена и повређена када то поремети толико жељено духовно заједништво са мушкарцем.

Отуда фаза сусрета за оба учесника - мушкарца и жену – собом носи изузетне тешкоће. Те тешкоће у суштини потичу од чињенице да се проблем односа показује нераскидиво повезаним с проблемом индивидуације, с развојем сопствене целовитости. Успостављање „кватералног“ односа онако како је описано у Психологији преноса заиста се у великој мери одвија у несвесном, уз тек пропратно учешће Ја, или чак потпуно без њега. У стварности се, међутим, тај однос одиграва између свеукупности обеју особа, то јест између двеју целина које обухватају свест и несвесно. Ако је у процес интеграције којим се поново успоставља првобитна бисексуалност укључен властити контрасексуални психички елемент сваке особе, анима односно анимус, тада се нужно мора одустати од оријентације на патријархални свет вредности. То, међутим, приморава појединца да пронађе сопствени пут, што је задатак у којем му колективна правила не могу више пружити никакву помоћ.

Индивидуација мушкарца – женама је можда теже али су у бољој позицији !

То понова наглашава супротност између мушких и женских проблема, супротност која – будући да оставља последице на адаптацију модерне жене – лако доводи до развоја неурозе. Асимилација женске стране заиста је кључни проблем индивидуације мушкарца, али пошто наша патријархална култура не само да не захтева индивидуацију мушкарца него је чак склона да је одбаци, та асимилација остаје његова „приватна ствар“. Асимилација архетипски мушке, анимус стране женине природе, међутим, нешто је сасвим друго. У патријархалној култури модерног доба, која више не тлачи жену нити омета њено учешће у култури, жене се још од детињства подстичу да развију супротну страну своје психе. То значи да су жене, зарад свесног развитка, приморане на извесну меру самоотуђења. Од њих се у почетку тражи више него од мушкараца. Док се од мушкарца захтева само мушкост, од жене се истовремено захтева и мушкост и женскост. Ту је реч о једној од компликација, али и о једној од оних повољних прилика женске ситуације које отварају нове перспективе за нашу културу – културу која је довела до тога да у развој модерне психологије буде укључен велики проценат жена: активно, својом сарадњом, и пасивно, својим конфликтима.